"Videti kraj na početku" - 2. deo

I kako, onda, drugačije?

Jer ta iracionalna i besmislena potraga za prstenom u stvari i nije baš toliko besmislena i iracionalna. I ona, baš kao i sami život i ljubav, ima nekakvu svoju logiku, iako možda, makar naizgled, neshvatljivu ili kontradiktornu.

S jedne strane, svrha te potrage za ključem, privezanim o prstenu, jeste sprečiti razgradnju zida, zida oko vrta – dakle izaći iz vrta kroz vrata, a ne kroza zid. S druge strane, tom potragom kojom se sprečava razgradnja zida oko vrta, zapravo se, naizgled paradoksalno, ipak vrši razgradnja zida. Jer razgrađuje se zid sujete, zid gordosti i ponosa - unutarnji zid, koji postoji unutar njega samoga, ali takođe i unutar njegove voljene, njegove duše...

Ključ će biti pronađen onoga časa kada ti njihovi unutarnji zidovi budu u dovoljnoj meri razgrađeni. Kada želja za izlaskom iz vrta nadjača sujetu, gordost i ponos, kad bude svladan strah od poniženja pred Drugim...

I on krete da pojača svoju želju za izlaskom, da ojača svoje nezadovoljstvo tamnovanjem u vrtu. Ode do rupe u zidu vrta koju beše probio, do tog prozora u svet, svet van vrta. Htede zatvoriti prozorska krila, staviti kračune u prozore. I potpuno se uvući u sebe, kao kornjača. Osetiti još jednom, u celosti, samoću i bol svoje totalne izolovanosti u ovom vrtu, toj rajskoj tamnici. I taj bolni osećaj samoće, naslućivao je, ojačaće njegovo nezadovoljstvo tamnovanjem, njegova žudnja za izlaskom postaće nesalomiva i nezadrživa.

I on će se predati. Prestaće otpor racionalnog, priznaće svoj poraz. Priznaće da je nemoćan, i samo od sebe nestaće ono što je istinski besmisleno: gordost, sujeta, ponos... Taj zid će se srušiti sam od sebe... I on će se tada napokon u potpunosti spojiti sa svojom dušom...

I snagom ljubavi raspaliće žudnju za izlaskom i u svojoj duši. Njegova duša osetiće njegovu ljubav, osetiće njegovo razumevanje, osetiće da joj ništa ne prebacuje. I nestaće njenog straha od poniženja pred njim...

I ona će onda skupiti snagu da obavi čin agresije koji ne treba i ne može on da obavi. Koji mora da obavi ona sama. Jer samo ona može razgraditi svoj unutarnji zid... I ona će to i učiniti. Uz pomoć ljubavi. Jer zid straha može se razgraditi samo ljubavlju. Razumevanjem. Prihvatanjem, bez osude. Poverenjem.

Straha od poniženja pred Drugim ne možemo se osloboditi sve dok ne osetimo da smo same sebe prihvatili. Da, pre svega i svih drugih, sami sebe ne osuđujemo. Da volimo sebe takve kakvi smo. Da osetimo da i takvi kakvi smo nešto i nekome vredimo. Makar samima sebi.

A onda će se već pojaviti neko Drugi, neko ko ima dovoljno ljubavi, ko može jedan deo svoje ljubavi i pažnje pokloniti i nama. Neko ko će nam biti istinski prijatelj. Možda i mentor.

Ali istinski prijatelj ne može se pojaviti pre nego što postanemo prijatelji sami sa sobom. „Učitelj se pojavljuje kada je učenik spreman.“ – poručuje istočnjačka (budistička) izreka...

O svemu ovome zbrkano je razmišljao ljubavnik, zapravo maglovito je naslućivao, dok je prilazio prozoru, nameran da ga zatvori. I tada je, prišavši prozoru, ugledao nešto što će učiniti da, sasvim instinktivno, stane kao ukopan, nemoćan da učini još ijedan pokret. Jer ugledao je nešto opčinjavajuće lepo, ali istovremeno, makar mu se samo tako činilo, i smrtno opasno, jezivo, užasavajuće...

Da, ugledao je, odnosno nazreo, u tom prvom trenutku, nešto čarobno lepo. Na staklu prozora što ga htede zatvoriti ocrtavao se odraz jedne čudne školjke, koja je gledala pravo u njega – tj. pravo u staklo prozora, s obzirom da je on u staklu gledao njen odraz, kao u kakvom ogledalu. Školjka beše delimično otvorena – u njenoj unutrašnjosti jasno se mogao nazreti dražesni blistavi biser.

Ljubavnik je voleo bisere. Često je i dugo - naročito u godinama razdvojenosti od svoje dragane, kad osećaše bolnu čežnje za njom, kad još ne beše došao u ovaj vrt - sa najvećom pažnjom i ljubavlju gledao slike bisera i bisernih školjki u onim lepo ilustrovanim knjigama, a umeo bi satima brižljivo posmatrati i nežno dodirivati razne biserne minđuše, ogrlice i drugi biserni nakit. Tada bi se činilo kao da se ogleda u tim biserima, kao da je svaki od tih bisera kakvo ogledalo njegove sopstvene duše, za kojom čeznuše...

Ali sada je po prvi put ne na slici nego u stvarnosti ugledao jednu bisernu školjku. Živu bisernu školjku. Školjku koja je, dok je on, kao opčinjen, sa strahopoštovanjem gledao u nju, počela da se, polako i obazrivo, još više otvara. Tako da je on sada već mogao skoro sasvim jasno videti njen svetlucajući, sjajni, biser (tj. odraz bisera na prozorskom staklu).

Školjka ga upita zašto ne izađe iz vrta, ili se bar ne nagne kroz prozor – tako bi bolje video, mogli bi se upoznati. Ništa joj nije odgovorio. Samo je netremice zurio u odraz bisera sada već gotovo poluotvorene školjke. I u odrazu tog bisera počeo je sagledavati i odraz svoje dragane, svoje sopstvene duše, onakve kakva bi možda bila da nije uzapćena u ovom vrtu sve ove godine...

I požele da se nagne nad prozor, da protne svoju ruku i rukuje se sa tom čudesnom školjkom. Ali tada se smesta javi i njegov strah. Strah da će biti ponižen, da će ga školjka prezreti – i to bar onoliko koliko on prezire samoga sebe...

I tada ugleda ono najstrašnije, najužasnije, najjezivije, smrtno opasno! Ugleda Gorgonu!

Naime, ta biserna školjka, sa kojom beše razgovarao, imala je, na svom gornjem delu, jedan šiljak, poput roga na jednorogu. (Ona je taj svoj šiljak zvala svojom „oštricom poštovanja“.) I kako se školjka polako otvarala i pokazivala mu svoj biser, tako se podizao i šiljak, da bi se na kraju našao zabačen sasvim unazad. A sa šiljka je, na sve strane, palacao splet ogavnih, otrovnih, zmijetina – obrušavajući se i besomučno ujedajući sve i svakog ko bi se pokušao primaći toj školjci!

Ili je bar njemu tako izgledalo, dok je, preneražen, gledao odraz tog školjkinog roga u prozorskom staklu... Kakogod, on odluči da se nipošto ne upoznaje i ne pozdravlja sa školjkom. Odluči da, poput Perseja u susretu sa Gorgonom, gleda samo školjkin odraz u staklu. Nikako mu nije bio cilj da na bilo koji način naudi toj školjci, za razliku od Perseja koji je odrubio Gorgoninu glavu, ali ga jeste bilo strah da ona ne naudi njemu – bolje joj se stoga ne primicati i ne gledati je direktno, mogla bi ga u kamen pretvoriti...

A uza sav strah koji ga beše protresao, školjka se i dalje otvarala. I njen je biser bivao sve lepši i blistaviji. Bilo ga je nemoguće ne voleti! I ljubavnik oseti kraj sebe topli dodir svoje dragane, koja se, drhćući kao ptičica, beše šćućurila kraj njega. Ali njegova duša, preplašena košuta, nije ni primetila svog ljubavnika. Ona je čula samo otkucaje svog srca, njene oči videle su samo školjkin predivni biser...

I u jednom trenutku začu se njen krik. Kao da ju je nešto probolo. Probilo. Kao da je probijen onaj zid straha što ju je sputavao. I ona obesi svoje ruke oko ljubavnikovog vrata. Grlila ga je i ljubila. A školjkin se biser nežno osmehivao na mesečini...

I školjka ponovo zapita ljubavnika kada će se upoznati. On nevoljno promrmlja: „Ima vremena.“ I bestidno zatraži od školjke da mu pokaže još malo od svog bisera. Ona reče: „Zaljubljena sam u Lepotu i Istinu.“ – on oseti da to njen biser kroz nju govori - i ona mu usliši želju. Njen rog ode sasvim unazad, više se nije ni video, a i zmije kao da su se u njega sakupile, ne videše se više ni one. Sve što se videlo bio je najlepši, najblistaviji, biser...

I ljubavnik tada gorko zaplaka. Jer osetio je da voli ovaj biser. Da možda čak voli i ovu njegovu čudnu školjku, koje se toliko plaši... I ljubavnikova duša plakala je, ležeći pokraj njega. Prošaptala mu je: „Trudna sam.“ A školjkin se biser i dalje nežno osmehivao na mesečini...

Jer u utrobi ljubavnikove duše beše njegovo dete. Ljubavnikova dragana, kada ono beše kriknula, školjkinim biserom ostala je bremenita - školjkin biser oplodio je ljubavnikovu dušu... I ona, duša, sada je jecala. Zamišljla je kako rađa dete, kako želi da ga pokaže biseru, što znači da mora da ga prinese i pokaže i školjci. A školjka, umesto da se otvori i omogući biseru da se poigra sa svojim detetom, biva zatvorena, puna prezira, procenjujući da to dete nije vredno čuvanja, te svirepo uperuje na njega zmije sa svoga šiljka, i one ga halapljivo proždiru... Ne, ja to neću dozvoliti, bolno odlučna bila je ljubavnikova duša. Neću da rađam dete koje ćeš ti, školjko pakosna, ubiti kada se rodi. Radije ću ga ubiti sama. Dok je još u mojoj utrobi...

A školjkin se biser, lepši nego ikada, samo nežno osmehivao na mesečini...

Oh, zar je moguće da neko ko u sebi nosi ovoliko Lepote može da bude tako pakosan, svirep i zao? Ne, to naprosto nije moguće. Nije moguće. Ta školjka sigurno ne može biti tako zla. Sigurna sam da ona neće ubiti moje dete. Imam poverenje i verujem u Dobro!

Neću pobaciti. Rodiću moje dete. I čuvaću ga sama, bez pomoći bisera – naravno, ako mogu da računam da će školjka biti toliko obzirna da ne povredi moje dete, ipak ne mogu baš računati i na njenu saradnju pri odgoju mojeg i biserovog deteta; ja bih naravno volela da njen biser bude uz mene i moje i njegovo dete, ali njen biser je samo njen, i on ide sa njom, u njoj, tamo kuda ona zaželi...

A školjka se, u međuvremenu, zatvori - uvređena što se niko sa njom nije hteo pozdraviti. Njen biser je samo njen, ona se spremala da ode. Pokazaće svoj biser na nekom drugom mestu. Ovo ovde, pred prozorom ovog vrta, za nju beše margaritas ante porcos – bacanje bisera pred svinje... Dobro da joj još nisu oteli njen biser... Stoka. Obična stoka. Svinje, svinje, svinje!

I ona polako krete, gegajući se, poput pingvina.

Ljubavnikova se duša, za to vreme, porađala. I porodila. Rodila je kćerkicu. Kćerkicu koja je ličila i na svoga oca, školjkinog bisera, i na svoju mati, ljubavnikovu dušu...

Svoga oca ona nije videla, bio je zatvoren u školjci, koja se gegala polako od vrta. Ali volela je ljubavnika - on joj je bio zamena za oca. I zamolila ga je – iako je sve oko sebe jako dobro razumela, ipak još nije znala pisati – da napiše školjci jedno pismo; ljubavnik je pisao, a ona mu je diktirala. Evo ovako:

Poštovana Školjko,

Ne bojte se, nisam došla da Vam otmem Vaš biser.
Niti to želim, niti bih i mogla.
Nisam lopov, nisam nasilnik.
A nisam ni heroj, hrabri vitez, oslobodilac, il' osvetnik.
Ja ne nasrćem na Vašu bisera tamnicu.
A poštujem i Vašu oštricu.
Ne želim da izbuši moje mehuriće.

Ali žao mi je Vašeg bisera.
Jer znam kako je biti u tamnici.
Pa ma kako ona lepo izgledala.
Makar ličila i na Rajski vrt.
Jer u tamnici sam i sama, baš maločas, rođena.
Iz tamničke sam muke "načinjena".
Tamničkom bukom, naizgled ni oko čega, podojena.

Žao mi je Vašeg bisera.
A žao mi je i Vas.
Koji to samo strah Vas muči,
kad tako mučite, kad tako tamničite,
najlepši i najbolji deo Sebe?

Ali uzalud Vam muka.
Jer šta je Vaša oštrica poštovanja,
šta su Vaši kameni tamnički zidovi,
spram duhovnog bratstva odvajkada začetog,
koje se kroz mene, maločas, ponovo rodilo?

Duhovna bliskost, srodstvo po duši,
uvažena Školjko,
je ono što Ti nikada nećeš razumeti.
Bliskost bez dodira, nema i nevidljiva,
katkad je jača od Tvog grčevitog stiska,
kojim ranjavaš i gnječiš taj nesretni biser,
u paničnom strahu da bi Ti ga ko mogao oteti.

Uzalud Ti stisak, jadna Školjko.
I moj najsitniji mehurić jači je od Tvog najčvršćeg stiska.
U svakom mojem mehuriću ogledaju se Istina i Lepota,
taj čarobni svet istinskih vrednosti.

Ti si se stegla kao tvrdica,
i ja ne mogu videti Tvoj biser,
kriješ ga u Svojoj nutrini.
Ali džaba ga kriješ.
Tvoj biser ogleda se u svakom mojem mehuriću.
Jer spojeni smo nevidljivim duhovnim nitima,
koje prolaze kroz Tvoj kameni oklop,
kao zrak svetlosti kroz mrklinu noći.

Ne boj se, nisam došla da Ti otmem Tvoj biser.
Ne trebaš mi ni Ti, niti išta Tvoje.
Ne treba mi Tvoja košulja od srebra.
Ne treba mi ni Tvoj biser
- bez razloga se grčiš.

Sve što mi od Tebe treba ja sam već dobila:
Svaki moj mehurić se smeši
bisernim osmehom vere u Dobro
i zaljubljenosti u Istinu i Lepotu.

Morska Pena

Da, ta biserova kćerkica, što je ljubavnikova duša beše rodila, bila je morska pena. Morska pena, poput one iz koje je, nekada davno, rođena i boginja Afrodita... (Poput one iz koje je, iz utrobe školjke, izašla i Botičelijeva Venera...) Morska pena. Iz koje je, nekada davno, rođena i Ljubav sama...

„E svašta“ – reče školjka, pročitavši pismo. „Ako je neko školjka to su njih dvoje, ljubavnik i njegova duša – zazidali su se u svom vrtu kao u školjci. I to pismo su sigurno oni i sastavili. Glupaci jedni, dosadni. Ma...“ I ona htede da odmahne rukom, ali kako nije imala ruke, odmahnula je snopom zmija sa svojeg šiljka – to beše kao neko upozorenje da joj se ni slučajno više ne primiču...

I odgega se, gordo.

A ljubavnik i njegova duša ostadoše u svom vrtu...

Bolelo ih je saznanje da možda nikada više neće videti ovaj čarobni biser, što osta zarobljen u školjkinoj utrobi. Ali nisu se ljutili na školjku. Jednostavno, tako je moralo biti: „Dva smo različita sveta i kao takvi svako treba da ostane na svojoj strani.“ – behu školjkine poslednje reči, pri odlasku...

Ali oni nikada neće moći da zaborave tu čudnu školjku i njen ljupki, beskrajno nežni biser... Stvoren da podari svoju Lepotu, da ispriča svoju Istinu... A koji će, pribojavali su se, možda zauvek ostati sakriven, uzapćen u školjkinoj nutrini...

No, ta čudna, nesrećna, školjka ipak im je ponešto i ostavila. I oni su to znali. Oni su to osećali. Dok su grlili jedno drugo. Dugo. Dugo...

Znali su da više nema potrebe za onom besmislenom potragom. Jer ljubavnikova duša stavila je ljubavnikovu ruku pod svoje grudi. I tu, ispod njene leve dojke, on napipa onaj prsten i ključ koji bejahu tražili...

Ne, oni neće odmah izaći iz vrta. Sačekaće da im prvo On pokuca na vrata...

A znali su da neće morati dugo da čekaju. Jer, kako kažu budisti: „Učitelj se pojavljuje kada je učenik spreman.“ A oni su sada bili spremni...

I još kažu: "Budisti ne veruju u boga, ali veruju u kosmičku pravdu, koja funkcioniše kao nezavisan proces. Takav da se može uporediti s prostim izjednačavanjem talasa u moru. Ako talas simboliše zlo, tu je more, koje ga spušta i izjednačava s ostatkom vode."

Zlo ne postoji. Sa svakim morskim talasom koji je bio u zidove njihovog vrta odjekivao je prštavi, radosni smeh morske pene. I svaki se njezin mehurić osmehivao detinjim poverenjem u njih dvoje, ljubavnika i njegovu dušu. Svaki se njen mehurić smeškao bisernim osmehom vere u Dobro i zaljubljenosti u Istinu i Lepotu...

A Mesec se, lepši nego ikad, samo nežno osmehivao na Zvezdanom Nebu...

I ljubavnik je napokon shvatio: Da bi uspostavio istinski spoj sa Drugim, dakle ne samo sa svojom dušom, već i sa nekim van Sebe, nije uopšte neophodno izaći iz ovog vrta, uopšte nije neophodno izaći iz svog sveta. Dovoljno je naprosto otključati kapiju vrta. I dozvoliti Drugome da uđe u tvoj, ma koliko skučeni i majušni, svet...

P.S. Vielen Dank, die Steppenwölfin!