Smisao života - 2. deo (komentar priče "Mrtva priroda")

U prethodnom postu predstavio sam ideju, skicu, za priču "Mrtva priroda". U ovom postu izložio bih komentar te priče, u okviru kojeg bih objasnio, ili bar pokušao da objasnim, način na koji se, po mojem viđenju, ova priča uklapa u temu "Smisao života".

Ali prvo bih izneo neke faktografske podatke o ovoj priči, odnosno o Desi, glavnom liku ove priče.


1. FAKTOGRAFSKA OSNOVA PRIČE "MRTVA PRIRODA"

Izuzev onoga što je moja izmišljotina, praktično sve ostalo što je o Desi napisano u ovoj priči jeste manje ili više tačno (manje ili više tačno u zavisnosti od toga koliko je pouzdan svaki od različitih parčića priče koje sam o njoj dobijao iz raznih izvora u familiji). A ono što je lično moja izmišljotina i što verujem da nije tačno, jesu sva ona dešavanja u vezi sa samim naslovom priče, dakle "mrtvom prirodom", odnosno, u širem smislu, sa slikarstvom.

Naime, Desa jeste bila sestra moga dede, jedna od njih devetoro dece, braće i sestara. Ona jeste živela nekih 90 godina, umrla je, kako 1997. čuh od jednog daljeg rođaka, 1996. godine. Zaista je ostala bez oca 1918. godine, po završetku prvog svetskog rata, i zaista je nakon toga otišla od kuće, čim joj se pružila prilika, i udavala se pet-šest, ili koliko već, puta, što u to doba nije bilo uopšte uobičajeno, i zbog čega su je ogovarali i nazivali „kurvom“. I zaista je bila lepa, krupnih grudi, prirodna plavuša. I zaista je tek u braku sa poslednjim mužem, koji je bio dosta stariji od nje, napokon rodila, rodila je sina. I taj njen sin je zaista poginuo u saobraćajnoj nesreći, i to kada je imao nekih dvadesetak godina. I ona je nakon toga zaista otišla u planinu, na Zlatibor, i do kraja života živela u čobanskoj kućici, ne želeći da viđa ljude i razgovara sa njima. Kada su joj rekli da je umro moj deda, a njen rođeni brat, samo je, kažu, odmahnula rukom i rekla: "Ako je." Bila je neobična žena, ponosita, no pre svega nesrećna. I onda sam ja došao na svirepu ideju da njenu nesreću još i udvostručim. A na tu ideju navela me je još jedna stvar koja se zaista dogodila, a to je poplava u depou u suterenu Muzeja naivne umetnosti u Jagodini, negde u julu 1997. godine.

Naime, Platon kaže nešto tipa da postoje oni trudni u utrobi (rađaju, odgajaju dete) i trudni u duši (posvećeni su nekim drugim delatnostima). (Platon: "Gozba", šesta beseda: Diotima - Sokrat; a to se možda spominje još i u nekim drugim Platonovim delima, nebitno). E sad, u stvarnom životu Desa je bila od one prve vrste, bila je trudna u utrobi, rodila je i odgojila dete, i onda je imala tu nesreću da ga izgubi, da izgubi ono najdragocenije, ono što je najviše volela, ono što je davalo smisao njenome životu.

Nisam se mnogo čudio što je nakon toga otišla da živi sama, u planini. Ali me je kopkalo šta je sve to vreme tamo radila. Poplava u Muzeju naivne umetnosti u Jagodini dala mi je ideju da je Desa možda sve te godine zapravo slikala. Da je, ostavši bez poroda u utrobi, postala trudna u duši (posvećena nekim drugim delatnostima, konkretno: slikarstvu). Da je, sa svojim nordijski plavim kosom i očima, u svojim slikama stvarala neki imaginarni svet. Ali baš kao u Ragnaroku, iz nordijske mitologije, prilikom kojeg čitav svet nestaje potopljen vodom, voda je potopila i uništila celokupan Desin imaginarni svet.

Kopkalo me je, naravno, i šta bi mogla biti sadržina Desinog imaginarnog sveta. Upravo nekako u to vreme, 1997. godine, pročitao sam bio pripovetku "Enciklopedija mrtvih" od Danila Kiša. U toj Kišovoj pripovetki pripovedačica je govorila o svom ocu, koji je, godinama pred smrt, opsesivno slikao cvetne motive. Počeo je da ih slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Oblik cvetnih motiva menjao se u skladu sa razvojem bolesti. A na kraju pripovetke opisan je i osnovni cvetni motiv, koji je izgledao upravo kao sarkom u njegovoj utrobi, sarkom koji je već bio zahvatio vitalne organe, nakon čega je ubrzo i umro. Ta Kišova pripovetka dala mi je ideju da je Desa možda u svojim slikama na neki posredan način opisivala tok svojeg postepenog psihičkog i fizičkog propadanja, i, napokon, smrti.

Razmišljao sam šta bi mogla biti tema njenih slika, a imajući u vidu traumatičnost iskustva kroz koje je bila prošla. I onda sam, krajem februara 1998, pročitao u novinama prikaz o prvoj samostalnoj izložbi Sibile Petenji, tada studentkinje treće godine na odseku grafike. Postavka je obuhvatala dvadesetak crteža, kolaža i ansamblaža, na kojima su bile predstavljene automobilske olupine i groblja starih, odbačenih kola. Kako reče, zainteresovale su je upravo te odbačene, uništene, stare stvari koje su nekad ranije imale neki svoj život. A ja sam, još pre nego što sam posetio njenu izložbu, već imao u glavi osnovni koncept priče "Mrtva priroda".

Dakle, kako već rekoh sve u vezi sa "mrtvom prirodom" i slikarstvom u Desinom životu moja je izmišljotina. Tome je podređena bila i istina o sudbini Desinog poslednjeg muža, sa kojim je imala sina. Naime, uopšte nemam podataka da je on bio četnik, pa da je posle rata osuđen na robiju u toku koje je i umro. To sam napisao tek koliko da Desi, pored te anateme "kurve", dodam još i onu da je "četnikuša", "žena narodnog izdajnika" itd., a njeno dete da je "dete narodnog izdajnika". Najverovatnije da Desin muž, kao već čovek u godinama, nije bio ni u četnicima ni u partizanima. Isto tako, nemam nikakvih podataka ni da je Desin sin imao slikarskog talenta, pa da je samo trebalo da se pojavi neka dobra nastavnica likovnog koja bi taj talenat prepoznala. Dakle, i njegov slikarski talenat, i ona nastavnica likovnog, moja su fikcija. Kao i to da je pohađao užičku gimnaziju, a da se spremao da upiše studije slikarstva. Nikakvih podataka o tome nemam, ne znam koju je srednju školu završio, ako je uopšte i pohađao neku srednju školu, znam samo da je poginuo kada je imao dvadesetak godina. Naravno, najveća izmišljotina su Desine slike. Koliko znam, ona nikakve slike nije slikala, tako da posle njene smrti nikakve slike nisu mogle ni biti predate Muzeju naivne umetnosti u Jagodini. A ta poplava u muzeju, koja se zaista desila, poslužila je samo mojoj paklenoj nameri da udvostručim Desinu nesreću: nakon što je izgubila porod koji je rodila u utrobi (svog sina), izgubila je i "porod" koji je rodila u duši (svoje slike).

Elem, osnovni koncept ove priče nastao je u mojoj glavi još negde u martu 1998. godine. Ali tek ovih dana sam je zapisao. To je u vezi sa poslednjim delom rečenice Sibile Petenji, koju su, kako reče "zainteresovale upravo te odbačene, uništene, stare stvari koje su nekad ranije imale neki svoj život i uvek su je asocirale na nešto novo." Mene nažalost moja priča "Mrtva priroda" nije asocirala ni na šta novo, nisam u njoj video nikakav smisao dublji od ništavila i smrti. Nisam u njoj video nikakav novi život, nije me asocirala baš ni na šta novo. Zato je sve do skora nisam ni zapisao.

Izgleda je, na nesreću, trebalo da se desi još zla, još smrti, pa da u ovoj mojoj priči sagledam i neki dublji i dalji smisao.


2. OSNOVI NEKE MOJE "RELIGIOZNOSTI"

Iako sam kao mali, sa dve godine, kršten u pravoslavnoj veri, iako sam u jednom periodu svog života išao u crkvu, postio, pričešćivao se itd., ja zapravo nikada nisam bio vernik. Moje istinsko religijsko osećanje rodilo se 14. aprila 2009. godine. Tog dana počeo sam da verujem u Boga, u njegovu dobrotu, a s tim u vezi i u reinkarnaciju. Pre tog dana nisam verovao u reinkarnaciju. Imao sam možda poneki tračak nade da smrt ipak nije kraj, ali sam u osnovi mislio da nema ničega nakon smrti. U suštini nisam verovao ni u Boga. Možda je to bilo dobro. Jer do 14. aprila 2009. još uvek nisam doživeo nijedan tako veliki šok, koji bi me naterao da poverujem.

A sve je zapravo počelo 12. aprila 2009. na tzv. Cveti, kada sam po prvi put primetio koliko je priroda lepa, iako je, i ma koliko je, ljudi naružuju. Naime, bio sam sa planinarima, pešačili smo niz čarobno lep pašnjak, svega pedesetak metara širok, no poprilično dugačak - pružao se, duž jednog potoka, u dužini od više kilometara. S vremena na vreme, međutim, moglo se jasno primetiti kako je trava sa pašnjaka oguljena, u trakama, verovatno za potrebe nekog tepih-travnjaka. Svejedno, meni je taj pašnjak bio predivan, čaroban, božanski lep. No jedan od razloga što sam baš tada primetio lepotu prirode verovatno je bilo i to što je u to vreme najbolja prijateljica moje sestre, inače meni veoma draga osoba, već dve nedelje ležala u komi, nakon saobraćajne nesreće. Na našem pešačenju obišli smo i dva manastira, ja sam zapalio sveće i po prvi put u životu se iz dubine duše pomolio za nečiji (njen) život. A dok smo potom šetali tim pašnjakom nekako kao da sam u njemu, tako nagrđenom od strane neodgovornih ljudi, video, ako mogu tako da kažem, kao neko ogledalo njene duše. Ožiljke koje sam video na pašnjaku, doživeo sam kao ožiljke na njenoj duši. A lepotu samog pašnjaka, ožiljcima uprkos, kao lepotu, čistotu, njene duše. Na neki način kao da sam u vazduhu osećao prisustvo njene duše. A takođe i Božije prisustvo. Jer u tim momentima njen život bukvalno je visio o koncu - zavisio je od Božije volje. Lekari nisu mogli više ništa da pomognu.

Dva dana kasnije, Bog je odlučio da je uzme k sebi. I sada mi naviru suze, dok ovo pišem, kada se toga setim... Nisam mogao da prihvatim njenu smrt. Pred očima mi je bio taj pašnjak, pred očima mi je bila lepota prirode, te Božije bašte, i jednostavno nisam mogao da poverujem da neko ko je stvorio takvu lepotu može da bude toliko surov, da uzme život osobe koja jedva da je zakoračila u život, koja je imala toliko neispunjenih životnih želja... I onda sam počeo da verujem u reinkarnaciju. Naprosto nisam mogao da poverujem, i ni dalje ne verujem, da je smrt zaista kraj. Naravno, dok sam ranije, od instruktora joge i na nekim joga-seminarima, slušao o reinkarnaciji, to je za mene bila intelektualno simpatična priča, u koju međutim nisam poverovao. Poverovao sam tek kada sam se suočio sa ovako žestokim bolom.

Svakako, dopuštam da možda nisam u pravu. Moguće je da je moja vera samo odbrambeni mehanizam. Moj blizak prijatelj, inače ateist, drži se neke Frojdove teorije (osim što je ateist, moj prijatelj je i "frojdovac") po kojoj kao što u (patrijarhalnoj) porodici deca imaju figuru oca zaštitnika, tako kada deca porastu i postanu ljudi ulogu oca zaštitnika preuzima Bog. Što će reći da, po mišljenju mog prijatelja, vera u Boga predstavlja vid psihološki regresivnog ponašanja.

Ne znam, možda je moj prijatelj u pravu. Ja znam da intelektualno mogu da ne verujem u Boga, da ne verujem u dušu, da ne verujem u reinkarnaciju. Ali kada emocionalno pokušam da ne verujem, to se završi mrtvom prirodom.

S druge strane, Pavle Teofilović ima jedan izvanredno dobar tekst, esej pod naslovom "Ateizam i život posle smrti", iz kojeg mi se naročito svidela sledeća metafora: "Budisti ne veruju u boga, ali veruju u kosmičku pravdu, koja funkcioniše kao nezavisan proces. Takav da se može uporediti s prostim izjednačavanjem talasa u moru. Ako talas simboliše zlo, tu je more, koje ga spušta i izjednačava s ostatkom vode."

Ja ne verujem u kosmičku pravdu. Ja verujem u kosmičku dobrotu. Bilo Boga ili ne, verujem u to da je čitava vasiona sazdana na dobru, na razumevanju i saosećanju, na opraštanju i davanju nove šanse. Verujem u more dobra, u kojem je zlo samo poneki talas na površini.


3. KAKO SE PRIČA "MRTVA PRIRODA" UKLAPA U MOJA "RELIGIJSKA OSEĆANjA"?

Kao što rekoh, verujem da je čitava vasiona sazdana na dobru, na razumevanju i saosećanju, na praštanju i davanju nove šanse. Verujem da ako nešto od svojih istinskih životnih želja i snova ne uspemo da ostvarimo za života, da ćemo dobiti novu šansu, novo telo i novi život. Da li će nam novu šansu dati Bog, ili ćemo je dobiti zato što je reinkarnacija jedan od osnovnih principa na kojima je sazdana vasiona, to ne znam, ali znam da ćemo je dobiti. Verujem da je, ako postoji, Bog dobar, a ako pak ne postoji, da je dobrota u osnovi sveukupnog postojanja.

Verujem da zlo nema egzistenciju samo po sebi, da je ono samo talas na površini mora dobrote. Talas koji nam omogućava da sagledamo naše istinske ciljeve, istinske vrednosti, slično stražaru iz priče "Videti kraj na početku" (date u narednom postu). Mislim da je i Desa baš kao taj stražar - prvo sa svojim morbidnim slikama, a zatim sa njihovom uništenjem u onoj poplavi u muzeju.

Jer ona nam time ukazuje na prolaznost, na propadljivost, na smrt, kao na jedinu izvesnost sveta materije. Postavlja nam pitanje da li je vredno žaliti za bilo čime što smo propustili u životu u ovom materijalnom svetu, kad je sve ono što smo mogli postići, a nismo, tako propadljivo, tako efemerno? Da li vredi žaliti za bilo čime, i da li čak uopšte vredi žudeti za novim životom, novom prilikom?

Ako umremo željni života, željni ovozemaljskih radosti, verujem da ćemo dobiti novi život, novu priliku da ih iskusimo. Ali da li vredi žudeti za ovozemaljskim, bilo materijalnim, bilo duhovnim, vrednostima? Da li tražiti smisao života u "trudu", bilo da smo trudni "u utrobi", bilo "u duši"? Ili je smisao života u besmislu, odnosno u samom životu, u prostom življenju? Jer ako ne doživimo ono čemu smo se nadali, ili ako izgubimo ono što smo voleli, da, biće nam teško, ali "život ide dalje". I nakon smrti.

Da li će taj novi život biti život u materijalnom svetu, ili pak život u nekakvoj duhovnoj dimenziji, možda i nije od nekog značaja. Šta god da je, kakav god da je, u svetu materijalnog ili u svetu duhovnog, srećan ili nesrećan, život je život. A smisao života je upravo u životu, u osećanju, u življenju prema osećanju, u slušanju glasa sopstvenog srca, u praćenju putokaza na koje nam glas našeg srca ukazuje, u putovanju ka ostvarenju naših ideala, pa makar ih nikad ne ostvarili. Jer "ideali su samo putokazi, a ne ciljevi". Ali smisao života je u neodustajanju od sopstvenih ideala, u osećanju sopstvenih osećanja, a ne u njihovom gušenju, pa ma kako prijatna ili neprijatna ona bila.

A moje osećanje jeste da je dobro u osnovi svega, i materijalnog i duhovnog, da je dobro svako osećanje, prijatno ili neprijatno, koje u životu osetimo, da je smisao života prebivati u svojim osećanjima, da je smisao života prebivati u dobru.